Ковачки занат

Ковачки занат  Ковачки занат

Обрада гвожђа је била позната још у XIV веку пре наше ере и везује се за Блиски исток и подручје Кавказа, а ковачки занат је дуго времена био искључиво у рукама Муслимана. Ковачи су били најбројније занатлије у српској средњевековној држави. Један од разлога за то је и чињеница да су ковачи израђивали и оружје па се претпоставља да је због тога овај занат представљао важну привредну грану. Читава села су се бавила израдом предмета од гвожђа, а из овог заната су изведена презимена Ковачевићи, Гвозденовић и сл. Ковачки занат је у ужичком крају цветао крајем XIX и у првој половини XX века. Ковачи су највише израђивали пољопривредне алатке и оруђа: плугове, раонике, мотике, ашове, виле итд. Обрада гвожђа од руде до завршног облика састоји се од више фаза. Ковање је техника обраде метала који су занатлије најчешће набављали од путујућих трговаца. Облик предмета се мења ударцима у топлом и хладном стању. Приликом ковања кристали метала се премештају и уситњавају. Материјал мења структуру и физичка својства, постаје тврђи и отпорнији на растегљивост. Постоје два начина ковања: слободно ковање и ковање у калупима. У занатским радионицама је највише било заступљено ручно ковање.

Ковачи из ужичког краја су били познати по изради ножева и бритви, а број занатлија се смањује почетком прошлог века када се појављују индустријски ковани производи.

Ковачки занат